- Stipe Stipe probudi se vrag te odnija eno ti zvoni.-
Sneni čovik se trzne, promrmlja i sidne na postelju trljajući oči.
Sparina se uvukla u kuću dihat ne da, nema ni bave od vitra, sve je rastvoreno ne bi li se dobilo malo arije. Kod susjeda se čuje hrkanje i poneki prdac,... eno se negdje čuje i škripanje postelje, neko ipak radi i ako je ura i po po ponoći.
I onda crkvena zvona,... ma kako li samo neobično zvone.
Palila su se svitla po kućama, ljudi i žene onako u oskudnoj odjeći izlazili su na ulicu sa nekim strahom od nepoznatog, mističnog i okultnog. Stvarale su se grupice sa onim neizbježnim pitanjima-odgovorima.
- Nije ovo bez nike i baš u če'vrtak sestro moja!-
- Ovako nikad ni zvonilo, nikad.-
- To su Božji znakovi ljudi moji, oni su uvik drukčiji od ljudskih.- Oglasio se promućurni Damjan.
- Sačekajmo svećenika on će najbolje znati, on je božji čovik.- Predložio je Marko.
- Dok svećenik dođe proći će bar dvi ure, ljudi moji vratite se kućama i molite jer našem selu se javio Svevišnji, ovo je novo doba za nas i za selo, javljajte rodbini i prijateljima da su se u našem selu ukazali znakovi. Od danas mi smo Njegov odabrani narod.- Održao je predavanje Damjan očito sa već začetim planom kako to unovčiti.
- Ljudi, nemojmo nikoga čekati nego se uputimo gore prema crkvi da vidimo što se događa a ondi ćemo pitat i remeta Franu koji je najbliži da nam reče je li štogod vidio.- Javio se hrabri Mate.
Ljudi su neodlučno stajali preplašeni i zbunjeni ne znajući što učiniti, onda je Mate podviknuo „Ajmo ljudi“ i masa se kao po inerciji počela kretati. Naprid je bio Damjan sa pričama o novom dobu i odabranim sisavcima.
Masa se čoporativno sa strahom kretala prema crkvi zbijeni jedni uz druge kao mali mačići. Koračali su u onoj oskudnoj odjeći te kolovoške vrile noći sa velikom spremnošću da svaki čas pobignu nazad. Tako zbijeni kao u rogu osjećali su tila jedni drugih. Mati slijeva bješe žena Stipina, jedra i propupala ka najslađa smokva. Ne mogavši odolit spusti Mate ruku iza niz njezin kanjon, još mrvu niže i punom šakom obgrli i poduhvati vlažnu mekotu. Ne smi se čut, mora bit kuco a Mate gušta, jebe se njemu što je i kome zvonilo...
Onda je Mate kriknuo ka da ga je koplje probolo pa svi stadoše ka ukopani i okrenu se prestravljeni prema njemu s onim pitanjem na licu koja su se jedva razaznavala na po metra. Žena Stipina povuče ruku za koju je Mate mislio da je uzvratni posjet njegovoj muškosti a ustvari ga je stisla za jajca, može bit da je kajganu napravila, i povukla, šta povukla čupala da je bidan vidio sve pa i one još neotkrivene zvizde.
- Šta je bilo govori.-
- Vidio sam nešto.-
Di, šta si vidio, jeli još vidiš, bila su rafalna pitanja.
- Neko svitlo ma nema ga više ajmo dalje ajmo.- Smukom je izgovorio Mate.
Kad su došli do šematorija gledaju unutra s velikom željom da ne vide ništa, neko je osvitlio lampadinom crkvu i zvona i konope ali bješe sve u redu. Bio je to remeta Frane rekavši da on nije ništa vidio.
Javio se opet promućurni Damjan.
- Ajmo ljudi nazad kućama nemojmo se mišat u božje posle. To je božji znak koji se ne objavljuje svakome i budimo sritni da se objavio nama. Slavimo ovi dan kao novu slavu našega sela i objavimo to narodu virničkom neka posite ovo sveto misto.
Ajmo sad ljudi, nazad doma.-
Nije se nikoga tribalo molit, ako su gore išli dvaest minuta nazad su bili za četri.
Cilo ovo siromaško selo naglo je procvalo, novci su doticali sa svih strana iz žepova kolona vjernika sa krunicama u rukama. Penjali bi se prema crkvi na misto ukazanja znakova a kasnije tražili smještaj da otpočinu i prenoće.
Kuće su nicale kao gljive nakon kiše, prodavale se parcele, vrtovi, staje, svinjci, kokošinjci....
Sve je to bilo pretvoreno u objekte za stanovanje i sve se iznajmljivalo nije bilo cjenkanja.
Te godine ostat će zlatnim slovima upisane u povisti sela.
Crkva se uredila, dogradila, iznikle gostione, kafići, restorani. Okrećali se janjci i odojci. (kad god je kome dobro oni najebu). Bilo je to najlipše vjersko izletište u okolici s tolikim brojem posjetitelja da su stari mištani govorili da nisu ni znali da ima toliko naroda na zemlji?
Proletilo je dvanaest godina.
Jasna se vraćala sa svojim ljubimcem iz dućana, pas je prošo trinaestu i oslipio no nije ga dala uspavat neka njega s njom ta jon se beštijica uvukla pod kožu, njezin virni Medo.
Imućni Damjan uštirkan stajao je pred kapiju svoje vile a njegovo carstvo od nekoliko kuća za iznajmljivanje kao poželjne udavače blištile su se jedna do druge. Od kad se dogodilo čudo on je zavrtio lovu da glava zaboli.
Slipi pas je išo uz nogu svoje gospodarice i kad su prolazili mimo Damjana na zaziv „dobar dan“ on je nabusito odgovorio.
- Kaže se faljen Isus ženo, naući to mi smo božje selo.-
Nije mu ništa odgovorila a pas ka pas podigne nogu i obilježi nogavicu damjanovih hlača. Ovaj bisno zamane nogom da ga udari ali onako debel i nezgrapan sa sedamdesetidvi godine promaši izgubi ravnotežu zaljulja se i ka minirani neboder sruši se na kraj nogostupa udarivši leđima o ivičnjak i ostade ležat.
- I to je božji znak da znaš, ne tuci onoga ko ti je dao moć i kapital.- Izletilo je Jasni.
- Pomozi.- Čuo se tihi vapaj iz njegovih mesnatih usta.
Jasna je čučnila da bolje čuje što jon govori.
- Pomozi.- Ponovio je. Uzela je mobitel i okrenila broj hitne i objasnila o čemu se radi.
- Nemoj se micat brzo će oni stić.-
- Zašto si ono rekla a?- Skoro šapatom je pitao.
- Koje.-
- Da ne tučem onoga ko mi je dao moć i kapital.-
- Onako.-
- Nije onako ne, odavno je meni proradio kliker ali ne znam detalje,... reci mi, ti znaš ti si od remete žena a najbliži ste crkvi... reci mi možda je ovo ...-
- Ajde sve će biti dobro samo se nemoj micat tako su rekli.-
- Molim te reci mi.- Inače Damjan nije imao običaj moliti.
- Ma c, nemam ti šta reći e.-
- Imaš imaš, molim te.-
- Ne mogu zavitovali smo se ni crnoj zemlji da ne rečemo.-
- Ti i muž.-
- E.-
- Ali kakve veze pas ima stim, nije se on zavitova, sa' mi je ža što sam ga tija udarit, ostarija je ka i ja. Puno ga voliš a?-
- I previše on je ka čeljade ka dite koje mi Bog nije podario, on mi je.... –
- Ima li mu pomoći ja bih platio operaciju da opet progleda da se ne muči.- Lukavi Damjan je navodio „vodu na mlin“.
- Šta si reka.-
- Ja ću platit operaciju ako mu se može pomoći.-
- Ti bi platio operaciju?- Nije se mogla načudit Jasna.
- Koliko god da košta nije u pitanju, dajem ti rič.- Tad je zajecala i probile su suze.
- Ne plači Jasna, ja jesam naizgled bezosjećajan čovik ali vanjština je često drugačija od duše. Ne brini koliko god da košta sve ću ja platit kad je on meni pomogo, reče li tako.-
- Ti bi platio... koliko god da košta?-
- Nije u pitanje viruj mi koliko god da košta, sve, sve će Damjan platit.-
- Ee Damjane, tako si me taka tom svojom dobrotom, ko bi reka da je to oni isti bahati Damjan.-
- Reci mi Jasna, reci to ni crna zemlja neće znati.-
- Ajme ne znam oće li me Bog pokarat da prekršim zavjet.-
- Možda i bi da to nekome drugo rečeš, ali meni o kome se direktno radi neće, može ti Bog samo dobro učitnit.-
- Dobro...ajme meni... poslušaj.... Kad je Frane, muž mi, bija kupija nove konope za zvona da ne bi propadali na kiši i suncu namaza ih je sa svinjskom masti i namota na onu kuku di se inače stavlja konop. Ali kako bješe konop nov a uz to i klizav spao je i osta visiti na po metra do zemlje.
Naš Medo kome je bilo godinu dana, zaigran i vesel bio je s nama, ka i uvik, i mirisao one konope kad ih je moj muž stavlja a ja mu pomogla, vratio se po noći i skakao vatajući konop i lizao onu mast. Kako ih je potezao tako su se zvona oglašavala čudno i u nepravilnom ritmu. Onda se skočio moj muž i odma pošo tamo, vidija o čemu se radi i doveja ga doma prije nego ste vi iti krenili iz sela. Ali te zaklinjem sa zdravljem da nikad nikome ne rečeš o ovome.-
Deboto da i neće. Deboto da nije niti čuo cilu priču jer su ona dva bistra oka ostala otvorena nepomično gledajući u veliku krošnju masline pred kućom. Damjanu će ona ista zvona koja su ga dovela na tron imućnog čovjeka odsvirati vječnu melodiju jednako onako sa tugom u glasu kao kad ispraćaju i beskućnika.
Danas je dvije godine od kornatske tragedije, dvije godine traženja istine i
cijeli život bola za one koji su ostali iza njih.
Spavajte vječni san dragi naši vatrogasci a mi vas nikada nećemo zaboraviti.
Na nagovor Koraljke ponavljam ovu pjesmu posvećenu Njima koji zajedno sa otokom čine
OLTAR NA VODI
More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada, tišnjanska suzo.
Plači kameni brode
jecaju i tvoje stine,
samo bol do srca dojde
da upiše svoje ime.
Ovo je žal a ne pisma
ma će živit ka i snovi
za ono dite koje ne zna
da se tuga ne ponovi.
More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada , vodička suzo.
Plači kameni brode
oganj ti je taka lice,
ti si oltar na srid vode
na oltaru tila dice.
Ovo je žal a ne pisma
ma će živit ka i snovi,
za ono dite koje ne zna
da se tuga ne ponovi.
More i kiše isprat će kamen,
na tvome tilu, otočka muzo,
ali iz duše i srca, amen,
nikada, šibenska suzo.
.....- Jaja podigni a njega stavi doli... može stat, može može... a ća je tako veliki, polako ajde... ajde... stat će kamo sriće da je češće tako... e da je malo veća,... opet malo... aha neka, naguraj ga neće mu ništa bit... ajde ajde... ha mala... nije ti mala ne... ae Bog.-
Baba je slušala razgovor obišene vilice i nakostrušena ka da se pritakala na struju.
- Ma skim to razgovaraš Florencija?-
- S malom bogati moram dite svitovat sama je u bilom svitu, ka da jon je lako u temu velikon gradu i ote puste škole... nego!-
- Florencija deboto si rebambila, diš to ćeri poć govorit, još je učiš, Florencija vrag te odnija oće li se dite... ajme meni.-
- Ća ti je kakvo dite.-
- A ti si rekla mala.-
- Jedno je mala a drugo je dite, ae mati za poslon ae.-
- I to je moj posal ćerce ka da ja nisan za te brinila, ćatije u glavi.-
- Ništa mi nije nemoj se sikirat.-
- A ća je sa malon a?-
- A ništa ima briga... ma nije ništa.-
- Kako ništa, ća jon je to ostalo maleno a, Florencija, ća je tribalo biti veće, kod nikoga od naših nije malo a, a imali pomoći tute a Florencija?-
- Naravno da ima ma je skupo mati skupo, ko to more namirit, okle.-
- Florencija govori nemoj me frigat na mlakom uju, kol'ko... kol'ko, ja ću i crno ispod nokat dat za svoju unuku ka' ti ne'š.-
- Ja neću? Nemam mati nemam, okle mogu imat.-
- Koliko... govori neće meni dit.. mala patit ka' se more pomoć.-
- A je'nu iljadu kun za početak e.-
- Ma ja nemam nego eure.-
- A nema veze, onda daj pesto a neka se malo pomuči, ae donesi ae.-
Pošla je baba u kamaru otvorila bajul izvukla bičvu i uzela jedan papirić.
- Evo ti ćerce moja daj jon a sa' mi lipo ispričaj kaki ima problem a?-
- Svratio jon je oni pokvareni ćaća....-
- Florencija, to je njezin ćaća ako ste vi prikinili nema veze, nesmiš tako.-
- I donio jon je brancina o pet kili i sad muku muči....-
- Reci ti ća je s malon pusti brancina.-
- Ne može ga stavit, nema mista u onon maloj jaceri od frižidera pa smo razgovarale kako da to posloži, eto ti.-
- Maloj, ća je maloj to te pitam!-
- A lipo ti kažijen a ti se pališ.-
- A maloj nije mala,... oću reć sve je u redu jel'?-
- A ća će jon bit gospeti.-
- Vrni pineze... ala.-
- Sad si mi ih dala a sad da ti ih vrnem,... a rekla si da to dam tvojon unuki... dobro pa ću ja reć maloj da si ih uzela nazad.-
- Ma sam ja mislila da jon triba za onu stvar... ae vrni pineze.-
- Ti ne voliš svoju unuku ni zere, kako moš bit takva... evo ti na tvoje pineze.-
- Ae makar pola ae.... odnija đava jaceru u koju jedva mekneš gavunića.-
- A dobro vrnut ću ti iljadu kuna ka' si navalila.-
Hehe, ma koje novine... baba najbolje plati priču.
Jo gušta ovo bankarstvo priko interneta, sinoć naučio i za niti tri ure štemanja po tastaturi platio račune. Počeo u pet i po a ono kaže poslije dvadeset sati plaćanje će se obavit sutra, ae dobro.
Jutros ja krenem u grad skratit ovo par dlaka,... tonobil krenuo... stani, zaboravio račune na stolu... uzeo idemo dalje... buletin od parkinga metio u žep i s računima na poštu i pl.... 'benti T- vodovod i com- internet i k- čistoću,.... a gospon ne mogu vam vratit novce, a šta van ja mogu.
Stojim i čekam bus i slušam.
Plava
Tu di stanu busi, povr pjace po stablima su zalipljene ili puntinama zakačne šonete a onda kao prvi to pročitaju penzići, ono dogegaju se kao neće, pa polako izvadu oćale protrljaju caklo po trbuhu i metnu na nos, onda se obvezno okrenu livo pa desno ka da nekoga traže i pažljivo kimajući glavom čitaju.
Onda dođe drugi pa ovome puše za vrat pa se ovaj izmakne pa onda on njemu puše za vrat.
Plava je osmrtnica pa su ljudi puni sućuti i prilaze sa pietetom... a onda se uvatili smijat ispod brka kad su pročitali godine, spremili oćale i produžili svojim putom.
- Evo je odnija vrag....-
- E Bog Bože,... to ti je susida... kako moš reć da je odnija vrag.- Veli čovik Boži a to je umisto ono kako si, šta radiš i to.
- Da šta nego odnija... cicija, cili život jela je stari kruh da zašpara koju kunu pa bi jon svaki misec pucala dentira onda plaća krpačinu,... mogla je komotno tortu ist umisto kruva.-
- Pa šta se idiš, šta te briga.-
- Oću se idit, ...priča mi žena da kad je umirala izgovorila je: „Evo ti je Bože moj predajem netaknutu“.
A nije mi to mogla reć prin četrest godin a?-
Uđen u bus i još mi računi u glavi, izvadin iz žepa papirić.... buletin o parkinga.... stani šofer, stani....vrag ti internet odnija.
Mlađariji su dopuštene sve uncutarije i moš ih kaznit jedino da ih povučeš za uvo, neš ti kazne a što uvo veće kažu da je čeljade inteligentnije.
Kako se napravila pijaca u našem malom gradiću tako je u sklopu nje ali pozadi napravljen i javni zahod. Bile su dvije kabine za veliku nuždu i dva pisoara kojima je uvijek curila voda.
Pisoari nisu bili odijeljeni kao sad u nekim zahodima, onako brate pišaš i gledaš.
Mi frkunići, tako su nas zvali jer su nam počele povirivat dlake, promijenio se glas, rastegli se ka šparoge, išli bi okolo po pazaru krast lubenice, kruške, ma nismo birali što uvatimo, ali samo za pojest, vječito smo bili gladni. Za lubenice smo imali razrađen sistem jer su stale na podu na gomili. Jedan bi kao pitao koliko ova, pa koliko ova, znao je čovjek da mi nismo kupci ma nije mogo pazit na tri strane a onda je jedan koji je bio u boljoj poziciji gurnuo nogom lubenicu i kotrljajući je udaljio se.
Nas troje smo bili nerazdvojni a Miško je bio i posebno obdaren ne po pameti, pa je bio i najhrabriji za učinit ludoriju. Počeli smo i duvanit pa se moralo kupit škatulu to nismo mogli nabavit na uobičajen način pa smo se morali dosjetit kako zaradit koji dinar.
Padale su ideje da nas je bilo sram iti slušat, uglavnom nije falilo smjeha.
U zahodu je ordinirala smežurana debela, Mare Tropika, sva je bila u oblacima, dimila je kao špaker sa začepljenim dimnjakom, ali nije dala mukti ni jednu nuždu, jok.
Sa strane vrata izvani na vidno mjesto rukom je bilo napisano radno vrijeme, 24-24, i ništa više a nije ni trebalo zna se.
Dakle prihvatili smo moju ideju i razradili je... idemo u akciju da vidimo reakciju.
Sjeli smo na zidić igrali na karte i činili fintu da ne gledamo tamo. A ovako su ljudi reagirali.
Neki nisu niti pogledali našu umotvorinu ošli bi unutra platili i obavili nuždu. Jedni bi se jednostavno nasmijali dobroj šali, a bome neki, doduše rijetki, bi se okrenuli i otišli sa prstom na čelu, „ko je o'de lud“?
Jedan je postariji gospodin zastao i zagledao se. U ruci je imao crnu tašku, okretao se kao da nekog traži.
- Možemo li pomoći dondo?- (starijem se govorilo dondo iz poštovanja što znači stric)
- Ti'š mi pomoć, a vi'š što piše... a ko to ima moj sinovac.- Onako šaljivo reče, sad znam da je bila navlakuša.
- Aa to, dajte deset dinara pa ću ja sredit sa Marom da vas pusti, nema problema.-
- A kako sinko vi'š da je ovo za posebne.-
- Može se može. dajte da odnesem onoj babi pa možemo ući dvojica i reći da ćemo pišat u istu školjku.-
- I ti bi išo samnom pišat.-
- Zašto ne, dajte deset dinara.-
- Deset dinara?- Začudio se čo'ek. Onda uskočim ja.
- Ma pet dinara, to je on mislio deset za obojicu.-
- Aaaa, evo ti na pa plati.- Dao on deset dinara za oboje, Miško platio dva dinara i uđoše oni na pišanje. Pišaju oni, čova ga gleda pa će:
- Bome mladiću ti moš i sam pišat a, bez da je podmićuješ!- Pa se uozbiljio, spremio ga i veli:
- Slušaj 'vako mladiću,... ti si krunski svjedok, ti ćeš svjedočit da je drugarica uzela mito, ostalo ću ja sredit, bez brige, pa ću pokazat toj kapitalističkoj protuhi koja se usudila drznuti se i neopravdano obogatit.....-
Uteče Miško ne bi ga zrno iz puške stiglo, uzalud je ovaj vikao da stane u ime zakona, mi smo ostali virit iza grma.
- Drugarice, protivno zakonu uzela si mito, imam svjedoka!....-
Žena otkačila vilicu i diže se sa stolice.
- Sjed'.- Žena se baci nazad, stolica joj se opasno ljuljala.
- Ja sam kotarski inspektor. Uz mito prekršila si i zakon o radnom vremenu i cijenama.-
- Šta vam je gospon?-
- Okačila si svoju tablu s opasnom namjerom da se neopravdano bogatiš.-
- Šta sam okačila?-
- Tablu sa radnim vremenom, a najgore što si radno vrijeme pretvorila u cantimetre. Umjesto da piše kako zakon nalaže od 24-24h, ti si napisala „od 20-24cm“, i protuzakonito si povećala cijenu uzimajući i mito. Zamisli sad da je došlo milijun ljudi pišat ti bi se bila neopravdano obogatila na račun veličine njihovog... njihovog, njihovog zna se jel', ali sreća da sam ja naišo da to spriječim, drugarice slijedi vam kazna.-
- Ma koju tablu čovječe...- Diže se Mara ki furija i izađoše vani.
- Evo table....-
- Šta, evo table... šta je ovo?-
- To je dokazni materijal, kaži gdje držiš metar, naređujem ti u ime zakona.-
- Ajte moj gospo'n u ime zakona obavite i veliku nuždu, ajte.-
- I vrijeđanja.... milicijaaaa... odvedite je a objekat pečatimo do daljnjeg.-
Evala ti čovče o' zakona tako se čuva država,... sve kreće od malih stvari pa se povećaju, tu se lova vrti tu se kapital štanca, tu se čine sranja, . Pogledaj im one traverše more stat cijela državna kasa. Znaju ljudi od zakona koga valja loviti, koga držati na uzdi. A bogati da ne znaju ne bi ni bili na otim mjestima, jeli ovako.
Ee da je onda bilo ka sad,... moga sam izvuć onu premiju za intelektualno vlasništvo a ovako,mogu jedino.... u ime zakona (prirode) pustit vodu.
- Alo alo, ovdje doktor i potpresjednik najve.... alo, i minis... -
- E dobar vam dan lipi i dobri moj doture, recite.-
- Ma znaš ono što smo govorili u vezi one kućice koju ziđem od ušteđevine... e pa ono pročelje od sto kvadrata ja bi da stavimo u brački kamen, rekoše mi da je to dobro, što vi kažeš.-
- A čujte lipi i dobri moj doture, to je najboji kamen i bili se ka sir, ma....-
- Nemojte ti meni ma... što ma..?-
- Ma će to biti skupje moj dobri i lipi doture.-
- Zašto skuplji?-
- A zašto,... dobri moj i lipi doture, njega vaja dovesti sa otoka pa tek onda tamo na misto.....-
- A na kojem je to otoku?-
- A na Visu dobri moj i lipi doture.-
Silovanje preko reda
-.... I tako draga djeco škola počima 14-og !-
- Jupiiiii, živila vlada, doli škola !-
Sutra.
- Draga djeco, škola ipak počima 7-og !-
- Jupiiii živila škola,.........!-
- 'El spavaš.-
- A.-
- Nisi... ae malo se 'amo..-
- A šta'š sad... ae spavaj još jednu uru, ae.-
- Ček'... mrvu s bande.-
- Morala bi po' u banj....-
- Ma ne triba.-
- E ti znaš.-
- Ae muči sa' e....-
Zora je stidljivo osvajala i lino razvlačila škuro ka da livaš vodu u sipino crnilo. Friškina je ulazila taman koliko triba da ladika vrimešna tila. Isćuća je život sokove i sad su ka dvi suhe obotnice. Ostalo je tek toliko za sićanje, za utolit ritku želju, za ne zaboravit, a zaborav je sustanar u njegovoj „centrali“ i ne može ga se rišit za razliku od nje koja se još drži ka napola zadužena država.
- A šta je?-
- Nije ništa.-
- A je ti nešto, e?-
- A nije bome... što pitaš?-
- A mrdnila si teke.-
- Moram poć,... popiša' ću se.- Izvuče se ona iz postelje i ode.
- Diš sad e... vrati se 'amo...-
- Odma ću ja, odma.... evo evo...(javlja se ona iz banje) nemoj zaspat, sa' ću ja.-
- 'Nti spavanje i pišanje i to tvoje sa' ću ja,... sad ostani i ono drugo učinit.-
- Evo me evo nemoj se jidit ae.-
- Ma šta ae... ma šta ae, sa' bi te,... a.-
- A šta je čov'če moj ka da sam ti ja kriva.-
- A nego ko je kriv, baš ti se sad pripišalo.-
- Ae moj čov'če, šta ima veze nis' ti dikan i drugima se to događa.-
- A šta... ti znaš i za druge, a.-
- Ma kakve druge samo kažem, šta ima veze, drugi ćeš put.-
- Ovako ću ja tebe,... ovako.- Pokaže rukama na vratu.
- Ma nemoj, malo bi me pridavija jel' bogati, a ko će te tendit, s kime ćeš se svađat... a jel znaš zašto je ona mala žuta i kad je tribaš uzet, pa one crvene, kad njih tribaš popit, pa ona na kantune svjetložuta, kad ćeš nju, pa onu kašulu, pa ona roza, pa ona duguljasta.... 'el sve znaš a... oš me pridavit hehe?-
- Eee,... dok sam bija mlad zaboravlja bi da sam oženjen....-
- A sad piješ likariju da se sitiš.-
U beskraju vremena
sve češće lovim trenutke
ljepilom uhvaćene za dušu,
radost neponovljivu,
čežnju samo meni znanu,
želju nedosanjanu,
zar i ljepota ubija?
Nisu se sreli
mašta i stvarnost... ne,
jer onda ne bi bilo pjesme,
možda je samo pošta
bila na putu od želje do srca...
možda su boje jesenje
stale u ladici oka
i kroz tu leću gledam
onu stranu svijeta
gdje spava Boka.
A barka života
oće neke nevidljive pute,
i neotkrivene grebene,
tamne doline i
plahost morske pjene,
ali zna i zastati
u sunčanoj laguni
da se napuni ljubavi
i one iste ljepote.!
